Један млад човек, кога сам давно познавао, још као ученик основне школе замислио да буде уметник, сликар. И док су друга деца волела фудбал и друге спортове он је волео да црта. Па добро, у том узрасту сва деца воле да цртају. Уствари, волео је и он да игра фудбал са другом децом напољу, у дворишту, али када је био у кући, волео је да црта.
Од петог разреда основне школе, “ликовно” је предавала, како су је деца звала, Баба Мица. Звала се Марија Пристов и остала му је у најлепшој успомени. Запазила је његов таленат и позвала га да иде на ликовну секцију. И ишао је он на ликовну секцију. У шестом разреду био је већ ауторитет, за цртање, и међу ученицима и код осталих наставника. Била му је занимљива и математика, од које су се многи ученици плашили, али била је, некако, прилично лака. Када је требало решавати неке теже задатке, било је изазовно. Али када се, неки такав задатак реши, што му је, несумњиво, причињавало задовољство, усхићење би брзо спласнуло. Математика се, као и данас, предавала као апстрактна наука и није се баш много везивала за неке практичне примере. Чак и када се у задатку помињао неки практичан пример, најчешће је то било некако бесмислено, неинтересантно и брзо заборављано. Можда се то њему само тако чинило, јер на крају, шта је један једанаестогодишњак могао знати о томе? Било како било, цртање и сликање темперама било је некако изазовније и далеко теже од математике. Иако је било теже, боље му је ишло од руке од других ученика. И тај ауторитет је у шестом разреду наставница историје искористила тако што је од њега тражила да нацрта неку историјску тему из уџбеника историје, црним тушем, на хамеру величине Б1 формата. Он је то доживео као велиу част. Добио је хамер од наставнице. Туш и перо је имао и са великим одушевљењем кренуо да реализује ову указану му част и поверење. Додатни подстицај је било и обећање: “Петица за крај године”. Радост му је помутила негативна реакција родитеља. Коментари су им били такви, као да га наставница у најмању руку искоришћава и злоупотрбљава. Нешто као да ће она то да уновчи или да ће добити неко признање, захваљујући, ето туђем труду. Изгледа да су родитељи увек исти. Чак ни обећана петица није била довољно оправдање за такву “поквареност” наставнце. Цртеж је био ипак урађен, а у то време, родитељи, ипак нису смели тек тако да оду у школу и нападну неког наставника. Сви су били задивљени, или је он тако мислио. На крају године – петица из историје. Обећано – испуњено. Тек много година касније схватио је да би петицу и овако и онако, свакако имао. Такмичења из појединих предмета, постојала су и тада. Ликовна секција школе озбиљно се припремала за ово такмичење. Наставница је ученике повела у Народни музеј и водила их сваке суботе. Тада се већ није ишло у школу суботом. Народни музеј је био право откриће. Посећивао је Народни музеј и дивио се сликама које је тамо видео. А било је ту заиста дивних слика наших, а и многобројних страних уметника. Дивио се, а ипак није ни покушавао да докучи шта му се то допада, а није покушао да схвати ни неке основне елементе које уметници користе приликом рада на некој слици. Нико му о томе баш ништа није говорио. Сликао је и цртао и на секцији и код куће, али углавном по некаквој интуицији.
А онда у првом разреду гимназије дошла му је до руке некаква књига о Леонарду Да Винчију са репродукцијама и некаквим неразумљивим текстом, на стараном језику наравно. Текст књиге неупотребљив јер га није могао разумети, али репродукције…
То је било право откриће. Илустрована анализа Леонардових слика, а посебно анализа слике “Леда и лабуд”, оставила је трајан утисак. Линије које уоквиравају цртеж и показују како је аутор правио композицију и како је имао идеју да се контуре на слици настављају једна на другу, преплићу и чине један диван ток, помогла је да закључи да је прављење слике пре свега планиран мисаон процес и да на слици нема баш много места за случајности. Све је испланирано. Бар код Леонарда. А Леда и лабуд? Има ту још нешто, осим онога што се види. Не изгледа то баш као неко откриће, осим што се овде радило о једном петнаестогодишњаку, који у својој кући није имао више од 10 књига (не рачунајући школске уџбенике). Било је ту, морам признати двадесетак књига школске лектире за основну школу. Али то је, опет засебна прича.
А онда, тих дана, у КУД “Абрашевић” на ликовној секцији, научи нешто о конструкцији цртежа, па нешто о крокију, па нешто о бојама… основне и секундарне боје… Тада схвата да нека скривена значења постоје и у ликовним уметностима, а не само у поезији и књижевности. Велико откриће је допринело и великом усхићењу, па се јавила и велика жеља да се ово проучава даље и истраје на томе. Убрзо после тога и велико разочарење, јер није могао баш много тога да пронађе у литератури, нити је познавао некога ко му може у томе помоћи.
Некако, баш тада (1964.) појављује се, у неким књижарама, историја уметности од Horst Waldemar Jansonа. Успева да убеди оца да му купи ову књигу и негде 1966. године купује своју прву књигу из области ликовних уметности. Било је ту лепих тумачења ликовних дела, од праисторије па све до данашњих дана. Ипак то није било довољно за оно што је тог младог будућег уметника интересовало. Лепо, али њему је требало још нешто. Није знао шта, али све му се више чинило да је то помало неухватљиво. Наиме, изгледало је, да што га више тражи, то му више измиче. А као да је тако близу и, “вероватно врло једноставно”. “Ту сам негде, на трагу”, мислио је. “Ускоро ћу схватити правила, принципе и суштину сликарства”. Тада већ зна да слика не мора да буде само оно што се види површним гледањем. Слика може да буде још по нешто. Може, али и не мора. Још увек није схватао да то “још по нешто на слици”, аутор слике, врло често, и није имао намеру да прикаже, а још чешће није ни знао да ће то неко на слици да види. Можда неки аутори и нису знали да на слици има таквих детаља, који откривају понешто о њима. Неки можда нису, али је, вероватно, много њих који су то и знали, или нису марили. Данас вероватно сви то знају и такође о томе не размишљају. Ако се тиме много баве, то постаје наметљиво, неистинито и претвара се у своју супротност.
Током гимназијских дана научио је да су уметници у разним епохама имали и различит приступ уметности, а стилови су се разликовали и код уметника који су били савременици. Схватио је да аутора слике можете препознати, чак иако ту слику раније нисте видели. Све ово сада делује помало банално, али када учимо, морамо да почнемо од почетка и од најосновнијих ствари. Сетимо се, само, када смо учили да читамо и пишемо…
Посебан проблем је била пракса. Сам рад на некој слици је постајао све неизвеснији и све је теже могао да постигне оно што је замислио. Слика је у глави била савршена, али на папиру је то било далеко од онога што је хтео. Додуше, понекад је слика изгледала боље него што је до тада био случај, али није могао да одгонетне, шта је то што му се допало на конкретној слици. Често је и одустајао од покушаја да одгонетне зашто је та слика боља од других.
На ликовној секцији у КУД “Абрашевић” учење је било помало хаотично и без утврђеног програма. то тада није знао и није му сметало. Највише се учило на примерима других. Пратили су рад осталих полазника курса и усвајали оно што им се допадало. Да баш тако “оно што им се допадало”. По некад су знали да је нешто добро и зашто. Ако је било јасно зашто је то добро, било је лакше постићи такав резултат. Али не увек. Ако је, на пример, добро уклопљен однос светлих и тамних боја, или добро изабрана комбинација боја, то је могло лако да се постигне, али, из неког разлога, није увек деловало тако добро.
Zoran 