Zoran

Ово је приватна презентација

Размишљање 2

17.01.2015.

Victor Truviano živjeti bez vode

Na donjem snimku sa youtuba videćete nešto što ste možda već videli

Na gornjem linku poslušajte Argentinca koji ima 35 godina i koji, navodno, 7 godina ništa niti jede niti pije, čak ni vodu i „vrlo je zdrav“. Porasli su mu novi zubi kao detetu i sl; Kaže i da je dobio 6 kg na težini iako nije ni pio ni jeo ništa godinama – ti se ljudi zovu breterijanci (breath – dah na engleskom, žive od daha, vazduha) tj. organizam uzima vlagu i azot iz vazduha kada nema hrane i čak tako stvara proteine – iz azota u vazduhu !

„Porasli mu novi zubi“???
Čovek ima 35 godina, a porasli mu novi zubi. Zašto, ako je zdrav. Ima 35 godina, a izgleda kao da ima 75.

Šta smrdi u ovome? Čovek ne jede, ne pije vodu, kažu zdrav i aktivan. Bavi se sportom (Vežba 2 sata dnevno), a porasli mu novi zubi u 35. godini.

Pitam se zašto su dinosaurusi izumrli kada im je nestalo hrane. Prisetimo se kakvi su samo bili logoraši u nacističkim logorima i koliko ih je pomrlo od gladi ili slabe ishrane. Pa što oni nisu bili zdravi kao Victor Truviano. Pa bar neko od njih bi bio zdraviji za vreme boravka u logorima i posle ovog gladovanja, a nije zabeležen ni jedan jedini slučaj da je neko od tih jadnih ljudi bio zdraviji ili da se navikao na glad. Neki koji su preživeli nacistička zverstva, poživeli su dugo. Mislim da nije baš mnogo njih živelo dugo.

Rekao bih da ovo i ne zaslužuje komentar. Pogledao sam navedeni video prilog i osetio potrebu da iskomentarišem, ne toliko zbog samog videa u kome jedan ili možda dva hohštaplera obmanjuju javnost, već zbog ljudske potrebe za senzacijama i „neverovatnim“ stvarima. „Zamislite čovek niti jede niti pije već 7 godina, a zdrav…“. Nije dovoljno 15 dana ili 2 do 3 meseca… nego 7 godina.

Na kraju se pitam: „Šta je to u nama da smo željni senzacija“. Što gluplje to lepše.

Sa nama takvima vlast može da manipuliše kako hoće. I ne samo kod nas, već u celom svetu. Na žalost, ljudi su isti na svim meridijanima na ovoj planeti.

A možda je to test kojim se narod testira da bi se utvrdilo na kojoj smo skali na blentametru, pa na osnovu tih podataka može se videti koliko gluposti narod može da proguta i, naravno, da za to, još da i svoj glas?

Možda?…

Уметник Сликар

Један млад човек, кога сам давно познавао, још као ученик основне школе замислио да буде уметник, сликар. И док су друга деца волела фудбал и друге спортове он је волео да црта. Па добро, у том узрасту сва деца воле да цртају. Уствари, волео је и он да игра фудбал са другом децом напољу, у дворишту, али када је био у кући, волео је да црта.

Од петог разреда основне школе, „ликовно“ је предавала, како су је деца звала, Баба Мица. Звала се Марија Пристов и остала му је у најлепшој успомени. Запазила је његов таленат и позвала га да иде на ликовну секцију. И ишао је он на ликовну секцију. У шестом разреду био је већ ауторитет, за цртање, и међу ученицима и код осталих наставника. Била му је занимљива и математика, од које су се многи ученици плашили, али била је, некако, прилично лака. Када је требало решавати неке теже задатке, било је изазовно. Али када се, неки такав задатак реши, што му је, несумњиво, причињавало задовољство, усхићење би брзо спласнуло. Математика се, као и данас, предавала као апстрактна наука и није се баш много везивала за неке практичне примере. Чак и када се у задатку помињао неки практичан пример, најчешће је то било некако бесмислено, неинтересантно и брзо заборављано. Можда се то њему само тако чинило, јер на крају, шта је један једанаестогодишњак могао знати о томе? Било како било, цртање и сликање темперама било је некако изазовније и далеко теже од математике. Иако је било теже, боље му је ишло од руке од других ученика.  И тај ауторитет је у шестом разреду наставница историје искористила тако што је од њега тражила да нацрта неку историјску тему из уџбеника историје, црним тушем, на хамеру величине Б1 формата. Он је то доживео као велиу част. Добио је хамер од наставнице. туш и перо је имао и са великим одушевљењем кренуо да реализује ову указану му част и поверење. Додатни подстицај је било и обећање: „Петица за крај године“. Радост му је помутила негативна реакција родитеља. Коментари су им били  такви, као да га наставница у најмању руку искоришћава и злоупотрбљава. Нешто као да ће она то да уновчи или да ће добити неко признање, захваљујући, ето туђем труду. Изгледа да су родитељи увек исти. Чак ни обећана петица није била довољно оправдање за такву „поквареност“ наставнце. Цртеж је био ипак урађен, а у то време, родитељи, ипак нису смели тек тако да оду у школу и нападну неког наставника. Сви су били задивљени, или је он тако мислио. На крају године – петица из историје. Обећано – испуњено. Тек много година касније схватио је да би петицу и овако и онако, свакако имао.  Такмичења из појединих предмета, постојала су и тада. Ликовна секција школе озбиљно се припремала за ово такмичење. Наставница је ученике повела у Народни музеј и водила их сваке суботе. Тада се већ није ишло у школу суботом.  Народни музеј је био право откриће. Посећивао је Народни музеј и дивио се сликама које је тамо видео. А било је ту заиста дивних слика наших, а и многобројних страних уметника. Дивио се, а ипак није ни покушавао да докучи шта му се то допада, а није покушао да схвати ни неке основне елементе које уметници користе приликом рада на некој слици. Нико му о томе баш ништа није говорио. Сликао је и цртао и на секцији и код куће, али углавном по некаквој интуицији.

А онда у првом разреду гимназије дошла му до руке некаква књига о Леонарду Да Винчију са репродукцијама и некаквим неразумљивим текстом, на стараном језику наравно. Текст књиге неупотребљив јер га није могао разумети, али репродукције…

То је било право откриће. Анализа Леонардових слика, а посебно анализа слике „Леда и лабуд“, оставила је трајан утисак. Линије које уоквиравају цртеж и показују како је аутор правио композицију и како је имао идеју да се контуре на слици настављају једна на другу, преплићу и чине један диван ток, помогла је да закључи да је прављење слике пре свега планиран мисаон процес и да на слици нема баш много места за случајности. Све је испланирано. Бар код Леонарда. А Леда и лабуд? Има ту још нешто, осим онога што се види. Не изгледа то баш као неко откриће, осим што се овде радило о једном петнаестогодишњаку, који у својој кући није имао више од 10 књига (не рачунајући школске уџбенике). Било је ту, морам признати двадесетак књига школске лектире за основну школу. Али то је, опет засебна прича.

А онда, тих дана, у КУД „Абрашевић“ на ликовној секцији, научи нешто о конструкцији цртежа, па нешто о крокију, па нешто о бојама… основне и секундарне боје… Тада схвата да нека скривена значења постоје и у ликовним уметностима, а не само у поезији и књижевности. Велико откриће и одговарајуће усхићење овим открићем, па се јавила и велика жеља да се ово проучава даље и истраје на томе. Убрзо после тога и велико разочарење, јер није могао баш много тога да пронађе у литератури, нити је познавао некога ко му може у томе помоћи.

Некако, баш тада (1964.) појављује се историја уметности од Horst Waldemar Jansonа. Успева да убеди оца да му купи ову књигу и негде 1966. године купује своју прву књигу из области ликовних уметности. Било је ту лепих тумачења ликовних дела, од праисторије па све до данашњих дана. ипак то није било довољно за оно што је тог младог будућег уметника интересовало. Лепо, али њему је требало још нешто. Није знао шта, али све му се више чинило да је то помало неухватљиво. Наиме, изгледало је, да што га више тражи, то му више измиче. А као да је тако близу и, „вероватно врло једноставно“. „Ту сам негде, на трагу“, мислио је. „Ускоро ћу схватити правила, принципе и суштину сликарства“. Тада већ зна да слика не мора да буде само оно што се види површним гледањем. Слика може да буде још по нешто. Може, али и не мора. Још увек није схватао да то „још по нешто на слици“, аутор слике, врло често, и није имао намеру да прикаже, а још чешће није ни знао да ће то неко на слици да види. Можда неки аутори и нису знали да на слици има таквих детаља, који откривају понешто о њима. Неки можда нису, али је, вероватно, много њих који су то и знали, или нису марили. Данас вероватно сви то знају и такође о томе не размишљају. Ако се тиме много баве, то постаје наметљиво, неистинито и претвара се у своју супротност.

Током гимназијских дана научио је да су уметници у разним епохама имали и различит приступ уметности, а стилови су се разликовали и код уметника који су били савременици. Схватио је да аутора слике можете препознати, чак иако ту слику раније нисте видели. Све ово сада делује помало банално, али када учимо, морамо да почнемо од почетка и од најосновнијих ствари. Сетимо се, само, када смо учили да читамо и пишемо…

Размишљање 1

Недеља 23.11.2014.

Када сам направио овај блог мислио сам да ћу одмах да га напуним неким својим размишљањима, коментарима, идејама…

Онда сам почео да се питам, а шта ја то имам да кажем толико важно и интересантно, а да то већ није негде, неко написао много боље и ауторитативније од мене.

Пре свега, а то мислим да је најважније, ово што напишем овде, моћи ће да виде сви људи на планети, а можда и неки ванземаљци. Зашто мислим да је то важно, ако баш и није најважније?

До пре петнаестак година, пре ове ере интернета и бесплатног коришћења презентација, које могу сви да виде, своје идеје могли смо да записујемо на папир, који смо држали на свом писаћем столу и то су могли да виде и прочитају само блиски рођаци, пријатељи и неко коме смо ми то желели да покажемо. Колико би то далеко отишло зависило би од утиска који смо оставили својим текстом и њиховом спремношћу да то пренесу даље. Могли смо то и да пошаљемо неком уреднику некаквих новина или часописа, а он ако сматра да то вреди објавиће, а ако не, бациће. Па у свим новинама и часописима писало је и пише: „прилози се не враћају“.

Ако би неко имао довољно материјала, могао је покушати да објави књигу код неког издавача. Опет је требало да то неко оцени. Па ако ваља, ваља али текст онда треба да се слаже и са издавачком политиком и…тако даље и тако даље.

Неки су били паметни или упорни или имали рођаке на положају, а неки су имали све то и пред њима је била каријера успешног новинара, филозофа, писца, политичара, професора…

Неки срећници су могли да наступају и на радију, касније на телевизији, а неки ако се замере званичној политици бивали су скидани са тих медија трајно. Наравно да је то трајно трајало док је трајала та политичка опција. Они који су доживели промену власти дочекали су да им забрана, можда, буде, и скинута).

Шта сам овим хтео да кажем?

Могућност да већи број људи чује некакве ваше идеје, размишљања, теорије, тумачења и ко зна шта још, зависило је од тога, да ли ће нам неко дозволити да се појавимо на телевизији, радију, у штампи и да ли ће нам изаћи књига. Ако је то што пишемо, безвредно и није нека штета, али ако вреди можда ће бити изгубљено за сва времена. Па и „Александријска библиотека“ је спаљена и није због тога човечанство престало да постоји. Шта је тамо све писало можемо само да замишљамо, јер је тамо било толико „књига“ да су се њима годинама грејала купатила у Александрији. Зато верујем да би свет био знатно боље место, да су те књиге сачуване за покољења.

Дакле, сви ми сада имамо могућност да на интернету објавимо своје мисли, идеје, схватања… и то могу да виде сви на свету. Не треба дакле неко други да одлучује да ли ово заслужује да буде објављено или не. О томе сами одлучујемо и ово могу видети и прочитати сви, одмах после објављивања.

Увод

Овај блог направио сам 30. априла 2014. године са намером да на њему објавим неке своје радове и промовишем своје идеје, искуства, размишљања.
За сада толико, а ускоро више.

Post Navigation

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.